I jedina molitva što na usni zatreperi,
kaže: "Srce mi uzmi to, a okove razderi!"
Dok smiraju žure dani,
samo jedno ištem:
žiće i smrt duša da brani,
smela pred gubilištem.
- Emili Bronte
Niko nije poznavao Ustaničku kao ona. Znala joj je puls, ritam, razlikovala je svaki zvuk i šum. Odrastala je u toj ulici, spavala, šetala, plakala i smejala se, sticala prijatelje i ljubavi, uspomene i sećanja. Najlepše i najteže sate njenog neobičnog života darovala joj je ta ulica, delila je sa njom i osmeh i bol. Sigurnim hodom, nogu pred nogu, obasjana suncem i omamljena uličnom gužvom zakoračila je na asfalt. Grabila je ka raskrsnici, dok je stara ljubičasta suknja veselo lepršala oko nje... Ali sunce je naglo zamenio mrak, a uličnu buku - muk. Za trenutak kratak kao jedan udah, našla se vezanih ruku u nepoznatom autu, sa trakom koja ju je stezala oko vrata... Zatim je svaki kutak njene memorije oživeo. Konačno je sve dobilo smisao.
***
Dobro veče, lopove. Oprosti mi na predugoj tišini, ali odlučih da moj govor tebi bude zapamćen. Ne volim da se ponavljam. Da li ti se dopadaju tvoje srebrne narukvice? Kako spavaš, viđaš li nas noću? Osećaš li krv kako pogano miriše, zveckaju li lanci kad se tama spusti, smeš li sada kapke da sklopiš? Peku li te pogledi dok koračaš hodnicima, udišeš li strah ili on tebe udiše? Kakvi su ti dani, ima li im razlike, da li pamtiš, da li brojiš sate, nadaš li se čemu? Sviđa li ti se to što ti sada na rukama sija, osvrćeš li se posle svakog koraka, čija leđa sad čuvaju tvoja? Što ti niko ne dolazi, što te nema, što nam se ne javljaš? Brojiš li nam rane i ožiljke, sanjaš li nam porodice, prijatelje, pratiš li nam puteve, što te nema noćas?
Čujem da se zalud žališ, čujem da se džaba pravdaš, gde je zlato tvoje da ti kupi ključ? Gde su ona crna stakla, gde je koža umrljana u crveno, kako ćeš da nam odeš? Maštaš li o slici sa prozora, zovu li te ptice, mami li te nebo?
Svaki put kad zatvorim oči vidim svaku poru i svaki detalj tvog lica. Čujem ti glas i razaznajem uvek iste reči, ali znam gade, da i ti mene vidiš. Zastane mi svaki zalogaj u grlu, pomeri me svaki šum, tvoj me lik lovi dok budna dočekujem jutra, brojim ožiljke i sakrivam tragove... Ne dolazi mi zaborav, ne svraća mi mir. Zaboravio me je san. Zbog tebe su usne zaboravile da se smeju, zbog tebe noći nemaju razlike, zbog tebe se sati stapaju u jedan, koža peče i duša boli, srce puca i strah se udiše... Izazivao, ukrao, oteo, kidao, sekao, misliš li da je ovo tvoja kazna?
Lopove, kukavice, nisi smeo ta slova da spominješ, nisi smeo mene da diraš, ja sam redak cvet u zabranjenoj bašti, ja sam bršljen što se visoko penje!
Moje su strele brze, moj se pogled ne spušta, moja su ramena ravna i moja je kičma prava, spremi tvoje najbolje, ne tuži, ne štedi i ne potcenjuj. Nema tereta koji je moja leđa slomio, nema bola s kojim nisam drug, lopove, kukavice... Nisi smeo nas da diraš.
***
Dobro veče, lopove. Oprosti mi na predugoj tišini, ali odlučih da moj govor tebi bude zapamćen. Ne volim da se ponavljam. Da li ti se dopadaju tvoje srebrne narukvice? Kako spavaš, viđaš li nas noću? Osećaš li krv kako pogano miriše, zveckaju li lanci kad se tama spusti, smeš li sada kapke da sklopiš? Peku li te pogledi dok koračaš hodnicima, udišeš li strah ili on tebe udiše? Kakvi su ti dani, ima li im razlike, da li pamtiš, da li brojiš sate, nadaš li se čemu? Sviđa li ti se to što ti sada na rukama sija, osvrćeš li se posle svakog koraka, čija leđa sad čuvaju tvoja? Što ti niko ne dolazi, što te nema, što nam se ne javljaš? Brojiš li nam rane i ožiljke, sanjaš li nam porodice, prijatelje, pratiš li nam puteve, što te nema noćas?
Čujem da se zalud žališ, čujem da se džaba pravdaš, gde je zlato tvoje da ti kupi ključ? Gde su ona crna stakla, gde je koža umrljana u crveno, kako ćeš da nam odeš? Maštaš li o slici sa prozora, zovu li te ptice, mami li te nebo?
Svaki put kad zatvorim oči vidim svaku poru i svaki detalj tvog lica. Čujem ti glas i razaznajem uvek iste reči, ali znam gade, da i ti mene vidiš. Zastane mi svaki zalogaj u grlu, pomeri me svaki šum, tvoj me lik lovi dok budna dočekujem jutra, brojim ožiljke i sakrivam tragove... Ne dolazi mi zaborav, ne svraća mi mir. Zaboravio me je san. Zbog tebe su usne zaboravile da se smeju, zbog tebe noći nemaju razlike, zbog tebe se sati stapaju u jedan, koža peče i duša boli, srce puca i strah se udiše... Izazivao, ukrao, oteo, kidao, sekao, misliš li da je ovo tvoja kazna?
Lopove, kukavice, nisi smeo ta slova da spominješ, nisi smeo mene da diraš, ja sam redak cvet u zabranjenoj bašti, ja sam bršljen što se visoko penje!
Moje su strele brze, moj se pogled ne spušta, moja su ramena ravna i moja je kičma prava, spremi tvoje najbolje, ne tuži, ne štedi i ne potcenjuj. Nema tereta koji je moja leđa slomio, nema bola s kojim nisam drug, lopove, kukavice... Nisi smeo nas da diraš.
Dirao si što se najviše voli.
Tvoja je kazna bol, što ne boli...
